Besplatni aikido treninzi i razni kursevi

Ds AmblemBratislav Stajić je sa Ljubom Vračarevićem 1993. godine boravio u Japanu. Cilj putovanja je bilo usavršavanje aikidoa kod najboljih majstora na svetu. Kako smo uvek bili naklonjeni primeni aikidoa za konkretne situacije, otišli smo u Yoshinkan, školu i stil koji je razvijao Majstor Gozo Shioda. U vreme našeg boravka, trenirali smo sa Tsutomu Chida-om, glavnim instruktorom Yoshinkan Honbu Dojo-a (glavno, centralno mesto za vežbanje), nosiocem Crnog pojasa 8. Dan.

 

Trenirali smo dva puta dnevno na naprednom kursu, učestvovali su samo nosioci Crnog pojasa 1. Dan i više. Strašno mi je bilo naporno u početku, dok se nisam navikao na niske stavove i njihova, svojstvena stilu, specifična kretanja. Tek posle nekoliko dana uspeo sam da se koncentrišem i na tehnike. U toj grupi bilo je i dosta stranaca, koje su uglavnom usmeravali da nam pomažu. Međutim, iako se razlikuju stilovi (mi smo tada radili više tendoryu, stil Kenji Shumizu-a), mi smo bili na višem nivou znanja od njih u tom momentu. Uvidevši to, sve češće nam je prilazio Majstor Chida. Pri kraju našeg boravka u Japanu, jednog od poslednjih treninga, oslobodivši se malo pozvali smo ga da pogleda kako mi radimo aikido. Pažljivo je posmatrao i samo je rekao: Dobro je, može i tako da se radi.

Gozo Shioda je već tada bio jako bolestan, ali je ipak smogao snage da dođe do sale i da nas pozdravi. Za to vreme, ostali treneri i učenici su morali da se sklone, ali su pomalo izvirivali iz jedne prostorije. Stajali smo sami u praznom hodniku. Izašao je iz lifta i krenuo prema nama. Susret je bio veoma upečatljiv. Pored njega su išla dva čoveka u odelima, smatrao sam da su bili njegovi pomoćnici.Tog trenutka prošla je misao o velikoj časti koju nam je ukazao tako veliki, legendarni Majstor. Došao je ispred nas, pogledao nas je i odmerio. Nešto su mu rekli, pokazali na nas i pretstavili.  Još jednom nas je pogledao, lagano  se naklonio i ubrzo otišao.

 

Imali smo sreću da smo uspeli da kontaktiramo Ljubinog starog prijatelja, poznatog džudistu, Bodu Mijalkovića. On već dugo živi u Tokiju i bavi se biznisom ( njegov sin je aktuelni član naše džudo reprezentacije, Ryu Mijalković). Nekako se pogodilo da je u to vreme održavano Otvoreno prvenstvo Japana u džudou koje se održava u Kodokanu i on nam je obezbedio karte da prisustvujemo tom spektaklu.

Posetili smo i školu Hiroshi Tada-e. Imao sam želju da prisustvujem i njegovim treninzima, međutim naša finanijska sredstva su bila ograničena, a za par treninga trebalo je platiti dosta (nekoliko stotina dolara). Tako da sam samo posmatrao trening. Bilo je interesantno sa aspekta upoređivanja stilova. Njegov dođo je u Hramu, u suterenu. Dvorište je prepuno zelenila i vrlo lepo ukrašeno. Iako obično smatramo aikikai za mekani stil, video sam kad Majstor Tada objašnjava vežbe i tehnike, govori o meditaciji, filozofiji, a kada izvede asistenta da pokaže, uradi tehniku vrlo oštro (iako je već u to vreme imao dosta godina), brzo i pomalo grubo. Nisam mogao da zadržim smešak, jer to je pravac u kome ide Realni aikido.

 

Lepo nas je primio i Mastor i biznismen, Toshio Nemoto, nekada aktivni instruktor Aikikai Honbu dođoa, a danas suvlasnik Akai-a i njihov generalni direktor za Evropu.

Vodio nas je na večeru u neki eksluzivni restoran. Sećam se da su nam nekoliko puta donosili nove tanjire sa po nekoliko zalogaja i da sam morao sa dosta piva da zavaram neobične ukuse.

Posle nas je odveo kod njega kući, što je dosta neuobičajeno za japance. Oduševio nas je svojim gostoprimstvom.

 

 

Samo dve stvari mi se nisu dopale: hrana i visoke cene. Nekoliko dana sam u sobi vežbao sa štapićima za jelo, da ne bi ostao i bez te njihove hrane na koju nisam mogao da se naviknem.

Mnogo toga bi se još moglo napisati o našem boravku u Tokiju, ali možda u nekom budućem nastavku ovog teksta.

 

 

Ovo je izbor nekoliko fotografija iz Japana

{phocagallery view=category|categoryid=20}