Rogovi u vreći

Jedna od najčešćih dilema koje vežbač neke borilačke veštine ima je, da li je to što uči, uvežbava ili pokazuje, zaista i u praksi primenjivo i svrsishodno. Naravno, treba izuzeti aktivne sportiste koji svoje znanje pokazuju i dokazuju na takmičenjima, ali i kod njih postoji isto pitanje. Da li sam zaista osposobljen da odbranim sebe od drugih i druge od sebe.

Pre nego bilo šta kažemo na ovu temu, potrebno je znati i neke istorijske činjenice, a one se odnose na genezu svih borilačkih veština koje danas poznajemo, koje su od njih prerasle u sport, a koje zadrzale svoj autohtoni oblik, kao i kakva je njihova prevashodna funkcija u eri informatike i digitalizacije.

Sve borilačke veštine, bilo da su Evropskog, Azijskog ili Američkog porekla, imaju zajedničku polaznu tačku, a to je da su nastale iz vojnih i ratnih razloga. Ni jedna od njih, naravno, nije nastala preko noći, već su pojedinci uvidjali neke tipične pojave tokom ratnih dejstava i na osnovu njih dolazili do praktičnih rešenja, kako pre svega zaštititi sebe, a zatim i kako pobediti u krajnjem ishodu. Uporedo sa tim, nastajale su  vojna taktika i strategija u svom prvobitnom obliku. Potonja ratna iskustva brusila su ratničke veštine. Ono nefunkcionalno je nestajalo, a ono drugo se razvijalo u nove oblike i pristupe.


Azijske borilačke veštine, svoje poreklo imaju uglavnom u drevnoj Kini, koja je bila centar njima tada poznatog sveta, i koja je kao najrazvijenija zemlja regije, bila sposobna da tako nesto  iznedri. Pojavile su se kasnije razne denominacije, stilovi i pravci. Svako je ponešto dodavao ili oduzimao i tako prilagodjavao svojim potrebama.

Aikido, kao najmladja borilačka veština, nastala kao amalgam samurajske ratničke veštine borenja i priznata je kao nesto najsavršenije što je Japanska  civilizacija iznedrila po ovom pitanju. Verovatno zato, što je zadržala neke bitne osobenosti samurajskog načina borenja, kao i zato što nema tendenciju da se od njega napravi sport. Kažu da svaka borilačka veština koja je postala sport, odmah izgubi oko 70% svojih mogućnosti.

Ovim ne govorim protiv sporta, ali sport podrazumeva jasna pravila, i kao takav automatski sužava arsenal ratničkih tehnika, koje se naravno nisu mnogo obazirale na to kakvu će štetu načiniti protivniku, već je jedino pobeda bila bitna. Pobednik u ratu, cenu pobede meri  jedino brojem izgubljenih sopstvenih resursa. U sportu stavri stoje drugačije, pa su tako uvedena pravila, a i kako bi  rivali imali iste početne pozicije.

Kao što vidimo, pravila koja važe u borilačkim sportovima, ne važe kada su u pitanju borilačke veštine i  realne životne situacije, koje mogu biti i opasne po život, a kojih je u današnje vreme previše, obzirom na to da bi ovo trebalo da bude vreme humanizma i brige o svakom čoveku. Odjeke nasilja, i to u onom bazičnom smislu, vidimo svakodnevno, što u kuci, na ulici, preko medija. To je  jedan od razloga zašto neko počinje da se bavi nekom borilačkom veštinom ili borilačkim sportom.


Fizičkog nasilja je uvek bilo, samo su se njegovi pojavni oblici i njihov legalitet  menjali  kroz istoriju, ali ljudski je usud da probija ili zaobilazi moralne i zakonske barijere, pa se tako i nasilje prilagodjavalo novonastalim okolnostima. Često se može čuti floskula da se ljudi dele na lovce i lovinu. Ta floskula ustvari, služi kao opravdanje nasilnicima za njihove postupke.


Pitanje s početka ovog teksta je jedno od prvih koje svako sebi postavi na početku svog bavljenja Aikidoom, i naravno, nikada ne dobije konačan odgovor. Taj odgovor u svom konačnom obliku verovatno, bi dobio svoju materijalnu i neospornu potvrdu, jedino ako bi smo u direktnom sukobu uspeli da pobedimo sve ljude na ovom svetu. Ali, do nekog zaključka ipak možemo  doći. Treba prvo reći koji su sve to faktori koji utiču na to, da jednog dana možemo osetiti sigurnost koju nam pruža naše poznavanje Aikidoa. Iako je od izuzetnog značaja poznavanje samih tehnika, mora se napomenuti da ima i jos nekoliko vrlo bitnih činjenica.